vesti

Простори за уметност и уметнике, доживљај посла и рада у савременом тренутку, дијалог између актера на уметничкој и културној сцени, они мање видљиви, друштвене и природне промене, то су неке од тема које се провлаче кроз радове и перформансе који ће бити представљени на овогодишњем издању Октобарског салона.

Током овогодишњег, 60. издања Октобарског салона, од 20. октобра до 1. децембра, изложбе и пратећи програми одвијаће се, као и обично, на неколико локација – у галеријама Културног Центра Београда, у Павиљону на Цветном тргу, Галерији ФЛУ, у бившем клубу Академија, Галерији УЛУС, Галерија СУЛУЈ, у Салону Музеја града Београда, у Музеју афричке уметности, у излозима Француског института и у јавним просторима у граду.

О сарадњи са иностраним кустосима и радовима које издвајају у оквиру три концепције на којима почива овогодишње издање Салона, разговарали смо са кустоскињама Добрилом Денегри, Мајом Коларић, Аном Кнежевић и Емилијом Епштајн.

Већ у петак, 18. октобра, пре званичног отварања Октобарског салона, у програм и теме уводи нас уметнички дуо Луси и Хорхе Орта кроз перформанс испред Културног центра Београда. Овај рад требало би да буде позив на дијалог између уметника, градске културне сцене и структура које одређују културну политику на локалном и државном нивоу. Како објашњава Добрила Денегри, историчарка уметности и кустоскиња, која је на концепту Траг радила са Лоренцом Балбијем, директором Музеја модерне уметности у Болоњи – MAMbo, ово су уметници афирмисани још од средине 90-их својим ангажованим приступом који проблематизује критична питања данашњице: климатске промене, опасност од суша, миграције, и процесе друштвене интеграције, коегзистенције и равноправности. „Ову, 47. верзију њиховог колективног перформативног чина, који носи наслов 7×70 – Оброк, одлучили смо да реализујемо као форму мирног протеста, са идејом да ‘сести за исти сто, поделити хлеб и храну’ може бити начин скретања пажње на неке од горућих проблема са којима се суочавају уметници и културни радници код нас.“

Лоренцова концепција за пројекат Траг базирана је на предлогу да се целокупни буџет манифестације уложи у куповину зграде која би се користила као изложбени простор Октобарског салона, који никада није имао свој простор. Такав објекат би и након манифестације остао доступан за уметнике и стварање уметности. Међутим, Октобарац је остао расут, као и годинама раније, на неколико локација, па је концепт трансформисан. „Готово све интервенције које смо уврстили у наш сегмент Октобарског салона имају сличну поруку: неопходно је створити просторе у којима уметници могу да стварају, и који могу постати хумус за просперитетнију уметничку и културну сцену. Ту поруку желимо да илуструјемо кроз низ примера, углавном акција, перформанса, радионица иностраних и домаћих уметника који се баве ендемичним проблемом у сваком контексту захваћеном процесима џентрификације, либерализације тржишта и, генерално, смањењем сензибилитета за слободно стварање алтернативних уметничких форми“, каже Добрила Денегри.

„Изложба под називом Естетика(е) сусрета, коју смо заједно осмислили и конципирали Матју Лелијевр и ја преиспитује сусрете у форми уметничке продукције као суштинско и фундаментално питање које је подстакло нашу жељу да овом темом прославимо 60. Октобарски салон. Настао након ослобођења Београда на крају Другог светског рата, Октобарски салон оличава шест деценија уметничких сусрета и илуструје снагу уметности да преброди политичке и територијалне успоне и падове, непрестано се изнова осмишљавајући упоредо са стасавањем нових генерација уметника као носиоца и покретача питања свог времена. На овај начин, уметност се изнова обнавља и наставља да нуди простор у којем се наново сусрећемо, учимо и развијамо”, истиче Маја Коларић, директока Музеја савремене уметности у Београду, која сарађује са Матјуом Лелијевром, кустосом у Музеју савремене уметности у Лиону. „Ово издање Октобарског салона, у својој 60. инкарнацији, по самом формату је повод за сјајну сарадњу кроз три уметничка предлога које доноси седам кустоса подељених у три тима. Овај специфичан формат, за догађај овог реномеа, чини се прилично јединственим и сведочи више него икад о важности дељења и удруживања умова и речи. Допирање до других, размена и дељење је гаранција заједничког успеха у дијалогу и сарадњи, и с тим у вези Естетика(е) сусрета осмишљене од стране Метјуа и мене постаје метод који превазилази само поље уметничког стваралаштва у тежњи да остави дубљи траг унутар друштва и наших свакодневних односа. Постављање питања сусрета у контексту међународне изложбе, овогодишњег Октобарског салона позив је на авантуру која је суштински колективна, састављена од путовања и размена. ”

Радови представљени у сегменту Нада је дисциплина овогодишњег Октобарског салона фокусирају се на дефиницију и наш савремени доживљај посла, на бескорисност рада, на везу рада и уметности, објашњава Ана Кнежевић, кустоскиња Музеја афричке уметности која сарађује са Лином Џуверовић, са Челси колеџа за уметност Универзитета уметности у Лондону, и Емилијом Епштајн, колегиницом из Музеја афричке уметности. Ана посебно истиче видео рад Вредност одсуства Адријана Мелиса, који је, иако настао пре 12 година, и даље веома актуелан. Он говори о неповерењу према социјалистичком економском моделу Кубе, где су јавни службеници због ниских плата измишљали изговоре да изостану са посла, толико често да је то постало редовна пракса коју су чак државна предузећа почела да толеришу. „Зато Мелис одлучује да плаћа те изговоре дајући људима за продукцију видео рада тачно онолико новца колико вреди њихово одсуство са посла”, каже Ана Кнежевић.

Иако се сегмент Нада је дисциплина у процесу рада са уметницима развијао око слогана и мотоа афро-америчке активисткиње Маријам Кабе, како обjашњава Емилиа Епштајн, кустоскиње Музеја афричке уметности истичу и домаће радове попут рада уметничког удружења Караван из Ваљева или рад Снимак пејзажа термита уметничког дуа доплгенгер. Чланови Каравана инспирисани су меморабилијама које проналазе у ромском насељу Баир, где Караванци на зидовима породичних кућа музичара стварају мурале, уз препоруке и сугестије Баираца. Снимак пејзажа термита је есеј у коме аутори посматрају слике прошлости рудара у социјалистичком друштву, поредећи их са скривеном сликом рударења у капиталистичком друштву.

„Многи од уметника који чине ‘систем’ Нада је дисциплина, говоре и реагују за бројне ‘категорисане’ појединце – социјално прогнане и заборављене, трауматизоване, или пак сведене да делују на друштвеној маргини”, истиче Емилиа Епштајн. „Кључна је дистинкција Маријем Кабе између наде као емоције и пасивног стања, с једне стране, и наде као друштвеног ангажмана који захтева простор, напор и намеру да се развија, с друге стране. Говоримо, заправо, о стратешком деловању у институцијама и кроз институције и законе, о спонтаном организовању у јавном простору, на улицама и у квартовима, у буџацима и становима, али и о непозваном ‘уметању’ у дискурс.”
———————————————————-

Уметници и учесници 60. Октобарског салона:

Траг
Алдо Ђаноти, Алесандра Савиоти, Алфредо Хар, Данијела Ортиз, Колектив Министарство простора, Лидија Делић, Марија Шевић, Немања Николић и Нина Ивановић, Луси + Хорхе Орта, Марија Ајхорн, Удружење ликовних уметника Србије (УЛУС), Франческо Фонаси

Естетика(е) сусрета
Ане Имхоф, Аника Карс, Биљана Ђурђевић, Дамир Радовић, Еди Дибјан, Иван Шулетић, Јепе Хејн, Јеспер Јуст, Кјанга Хам, Малгожата Мирга-Тас, Малек Гнаоуи, Марина Марковић, Никола Димитровић, Рандолфо Ламонијер

Нада је дисциплина
Адријан Мелис Соса, Даринка Поп-Митић, доплгенгер, И други (And Others): Уродњене политике и праксе уметничких колектива, Јелена Савић, Караван, Катрин Бем и Јелена Мицић, Килуанжи Кија Хенда, Мвана, Милица Дукић, Милица Ружичић, Читалачка група за феминистичко трајање (FDRG)

Чланови Oдбора Октобарског салона:

Вук Видор, председник
Гордана Гонцић
Зорана Ђаковић Миннити
Даница Јововић Продановић
Михаел Милуновић

Оснивач и покровитељ: Град Београд
Организатор: Културни центар Београда
Подршка: Министарство културе Републике Србије

Партнери манифестације:

Подршка:

Italian Council
British Council
Danish Arts Foundation
Француски институт Србија
Италијански институт за културу, Београд
Аустријски културни форум
La Boîte
Alma Quattro

Подршка при реализацији програма:

Hestia
Infomedia Group
Цвеће зла

На Дан ослобођења Београда, 20. октобра, отвара се 60. издање Октобарског салона, а ове јесени, све до 1. децембра, на неколико локација у Београду публика ће се сусрести са три различита концепта која су осмислила три међународна кустоска тима.

Овогодишње издање Октобарског салона одржава се од 20. октобра до 1. децембра, у организацији Културног центра Београда. Манифестацију која се ове јесени одржава 60. пут, реализују три међународна кустоска тима, а слоган овогодишњег издања гласи: „Шта остаје? / What’s left?”

Где је и шта је простор за уметност и уметнике? Шта остаје — након што напустимо излагачке просторе? Шта доносе велике манифестације и шта остаје после њих — …као пут, процес, континуитет, дисконтинуитет, циљ? Шта остаје после једне изложбе? Затим, шта остаје — после свих сусрета? Уметника са уметницима, уметности са публиком, међународних и домаћих кустоса, простора са уметничким радовима?

Oдговоре и нова питања понудиће током јесени три кустоска тима кроз три кустоска концепта, што је куриозитет овогодишњег издања Октобарског салона. Лоренцо Балби (Lorenzo Balbi), директор Музеја модерне уметности у Болоњи – MAMbo, у сарадњи са Добрилом Денегри, историчарком уметности и кустоскињом, представиће концепт под називом Траг. Матју Лелиjевр (Matthieu Lelièvre), кустос у Музеју савремене уметности у Лиону, у сарадњи са Мајом Коларић, директорком Музеја савремене уметности у Београду, представиће концепт Естетика(е) сусрета. Трећи концепт, Нада је дисциплина, осмислиле су Лина Џуверовић, виши предавач и руководитељка студијског мастер програма Кустоски рад и колекције на Челси колеџу за уметности Универзитета уметности у Лондону, у сарадњи са Емилијом Епштајн и Аном Кнежевић, кустоскињама у Музеју афричке уметности у Београду, и Рафаелом Дражић, која је осмислила визуелни идентитет.

„60. издање припрема се и реализује у духу и са идејом пропитивања могућности суживота различитих концепција, кустоских и уметничких позиција, с обзиром да је Одбор одлучио да након конкурса по позиву, прихвати све три предложене концепције. Оваква одлука је потакнута и потребом да се настави започети процес преиспитивања начина функционисања ове манифестације“, каже Зорана Ђаковић Миннити, чланица Одбора Октобарског салона и програмска директора Културног центра Београда. „Идеја о коегзистенцији обично се разуме као метода без јасне политке, па је питање може ли она унутар једне манифестације нешто суштински побољшати. Остаје да се види и о томе активније размисли и кроз тражење одговора на питање из наслова изложбе Шта остаје?, али и истражи његово додатно значење које има на енглеском What’s Left? (шта је лево?). С обзиром да и даље не постоји централни излагачки простор намењен за Октобарски салон, нити је био доступан за коришћење неки од постојећих у Београду, галерије Културног центра Београда биће једини простори у којима ће ове три концепције физички бити најближе.”

Визуелни идентитет 60. Октобарског салона осмислио је графички дизајнер и визуелни уметник Славимир Стојановић Футро. „Желео сам да постигнем да визуелни део изгледа као нека врста урбане шуме. Користио сам симболе који су графички врло сведени, а сваки од њих представља једну од три посебне кустоске изложбе: Траг, Нада је дисциплина и Естетика сусрета. Већ кад изговорите називе, ова три концепта звуче као три књиге које треба да прочитате. Чист, апстрактни графички метод, на нивоу пиктограма, где стрелице одређују смерове, директно илуструју саме наслове и повезују три приче. Играо сам се даље користећи палету боја која је на ивици ружног, која делује чак нескладно и неприкладно, мало боли. Али без тог бола, не може ништа добро да настане, јер уметност је одувек ту да нас пита најтежа питања, па је такво и ово питање – Шта остаје?.“ Славимир Стојановић Футро, творац овогодишњег визуелног идентитета Октобарског салона, био je и аутор графичког решења 36. Октобарског салона, који је реализован пре тачно 30 година, 1994. године.

Изложбени простори који ће бити отворени за јавност од 20. октобра у 13 сати, су: галерије Културног Центра Београда, Павиљон на Цветном тргу, Галерија Факултета ликовних уметности (ФЛУ), бивши клуб Академија, Галерија Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС), Галерија Савеза Удружења ликовних уметника Југославије (СУЛУЈ), Салон Музеја града Београда, Музеј афричке уметности, излози Француског института и јавни простори у граду.

Чланови Oдбора Октобарског салона:

Вук Видор, председник
Гордана Гонцић
Зорана Ђаковић Миннити
Даница Јововић Продановић
Михаел Милуновић

Оснивач и покровитељ: Град Београд
Организатор: Културни центар Београда
Подршка: Министарство културе Републике Србије

Партнери манифестације:

Подршка:

Italian Council
British Council
Danish Arts Foundation
Француски институт Србија
Италијански институт за културу, Београд
Аустријски културни форум
La Boîte
Alma Quattro

Подршка при реализацији програма:

Hestia
Infomedia Group
Цвеће зла

Франсис Алис, Сања Анђелковић, Игор Бошњак, Рејчел Пим и Грејам Канингтон, Бен Риверс, Грегор Шнајдер

Од 2. до 6. јула
Умечтничка школа Челси, Универзитет уметности у Лондону, Велика Британија

Кустоси изложбе су студенти мастер програма Кустоске праксе и колекције, а на изложби су приказани радови из Колекције Artangel и Колекције Октобарског салона.

У свету који нас све више и више заглушује, осећамо како почињу да нас привлаче апстрактно и фантазмагорично као вентил који нас ослобађа притиска бучне и згуснуте реалности. Ова алтернативна стања, која су од квинтесенцијалног значаја за људско искуство, творе склониште у коме су могуће дубоке унутрашње рефлексије. У лиминалним сферама откривамо територије које нису суспрегнуте друштвеним очекивањима и правилима. Управо ту, у овом ефемерном и често енигматичном стању, наш ум бива ослобођен и омогућено нам је да истражујемо дубине свести. Када се на овај начин пригрле неизвесно и апстрактно, то нас доводи до посебне врсте слободе, где се конвенцијално растаче, а лиминално постаје доступно. Док оклевамо на прагу функционише као портал за било где и нигде, и лавиринт прича у који позивамо посетиоце да се у њему изгубе, и дођу у додир са реалностима које превазилазе простор и време. Док истражује лиминалне просторе, изложба Док оклевамо на прагу води вас кроз снолике пејзаже реалности прожетих сећањем, сугестијама и зачудношћу.

Ноћна стража (The Nightwatch, 2004, 2004) Франсиса Алиса прати залуталу лисицу која тумара кроз лавиринт Лондонске галерије портрета, снимљену њиховим системом видео-надзора. Лисица изнова и изнова истражује исте просторије, док тражи улазе и излазе, ухваћена у ковитлац историјских духова Лондона. На сличан начин, Породица Шнајдер (Die Familie Schneider, 2004) Грегора Шнајдера мапира две идентичне, суседне куће, смештене у Улици Валден, на бројевима 14 и 16. Два истовремено направљена и емитована снимка воде нас кроз ентеријере пожутелих тапета, исфлеканих тепиха, мрачних подрума и зачудних сусрета са непомичним телима. У раду Хотел Балкан (2013), Игор Бошњак нас уводи у једно напуштено атомско склониште у Босни, чију архитектуру, прожимају авети њених смртних створитеља и зачудна природа људског одсуства. Док нас води кроз мрачне ходнике уз пратњу пулсирајућег звука налик на Гајгеров бројач, Хотел Балкан представља лиминални сусрет са сећањем и простором прошлости која попут утваре походи нашу будућност. Мрабет и Путник у таксију Пола Риверса представљају одабир из колекције од пет филмова под називом Два ока нису браћа (The Two Eyes Are Not Brothers, 2015), заснованих на Давној епизоди (A Distant Episode, 1947) Пола Боулса. У Мрабету, Риверс документује свој случајни сусрет са данас седамдесетдеветогодишњим приповедачем и уметником Мухамедом Мрабетом, који прича митове и сећања, мешајући документарно, фантастично и бајковито. У Путнику у таксију, публика се сусреће са продорним погледом сапутника, док се полазиште и одредиште овог путовања не знају, нити ће се открити, а фокус је уместо тога на међуљудском испитивању и дељењу транзитног простора. Испитивање сећања и лиминалности протеже се и на Ограде (Railings, 2005) Франсиса Алиса, где архитектура постаје резонантни музички инструмент који одјекује чулним сећањем, похрањеним у костима града. У Оградама се успоставља контакт са лиминалним агенсима партиционе архитектуре, и постиже сугестивност која дуго остаје са нама. На сличан начин, рад Погледај горе! Ја нисам крошња – ја сам гласник! (2022) Сање Анђелковић представља мултидимензиони аудио/визуелни портал психолошке сентименталности. Док нас кроз анимирани снолики пејзаж воде пророчанства етеричног хора везана за данашњицу, православне песме наводе на апстрактно размишљање о друштвеним питањима као што су климатске промене и еко-феминизам. Рад уходељење / ломнализа земљине коре (an earshare / to cassay the earthcrust – 2021) Рејчел Пим и Грејама Канингтона анализира однос између квантне механике, геологије и људског стања. Заснован на концепту „уходељења“ овај рад описује чин дубинског слушања Земљиних природних и лиминалних одлика.

Кустоси изложбе Док оклевамо на прагу су Нис Амзи Мурат, Ћининг Баи, Стефани Колклоу, Менгзе Генг, Рикардо Греко, Марија Хереро Техада, Јаћи Лианг, Хејуе Лу, Вењан Ма, Ајуши Рајпут, Кинчуе Шен, Махалија Соберс, Чармејн Ва, Лин Ванђин, Шингченг Шу, и Лилијан Санкахо-Луго

Биографије уметника:

Франсис Алис (1959, Антверпен, Белгија) живи и ради у Мексико Ситију. Његове уметничке праксе сежу од видео-рада и сликарства, до перформанса и цртежа, често са фокусом на поетским и политичким интервенцијама у урбаном простору. Алис је учествовао на значајним изложбама, укључујући оне на Венецијанском бијеналу (2007, 2022) и у Музеју модерне уметности Тејт у Лондону. У свом раду он се бави темама као што су миграција, заједница и геополитички сукоби, а његова интересовања се огледају у друштвеним и политичким динамикама у урбаном окружењу.

Сања Анђелковић (1991, Нови Сад, Србија) је аудио-визуелна и текстуална истраживачица-уметница. Бави се пољем извођене/спекулативне праксе, где преиспитује сопствени положај унутар система родних и друштвено-политичких улога и/или трауматских тренутака из сопствене прошлости, и истражује начин на који се идеја „дома“ мења у историјском, географском и еколошком контексту. Добитница је награде Неw Сеед коју додељује Фондација Принц Клаус из Амстердама (Холандија, 2021). Њен рад је приказан на „Фабулацији за будућност – Филмског универзитета Бабелсберг Конрад Волф“, Потсдам (Немачка), у оквиру изложбе под називом „Како бивати пост-човеком”. Сарађивала је са антрополошкињом Шу-ђу Стејси Ло на спекулативном ЦГИ анимираном дугометражном филму.

Игор Бошњак (1981, Сарајево, Југославија) живи и ради у Требињу (Босна и Херцеговина) као визуелни уметник и филмски аутор. Бави се интердисциплинарним истраживањем историје, миграција и односа слике и времена као кључних референци у доживљају савременог друштва. Углавном ради на медијским пољима савремене уметности, као што су: покретне слике, видео, филм, 3Д анимација, инсталација и фотографија. Од 2006. до 2016. био је оснивач и кустос пројекта намаТРЕ.ба бијенале. Од 2009. године, ради као професор на Ликовној академији у Требињу, Универзитета у Источном Сарајеву на предметима Видео, Интермедијална уметност и Дигитална уметност. Од 2019. до 2020. радио је као гостујући предавач на Факултету ликовних уметности Цетиње, Универзитета у Црној Гори.

Грејам Канингтон (1959, Есекс, Велика Британија) живи и ради у Лондону. Канингтон је првенствено познат као музичар и извођач, као и кључни члан утицајне музичке групе Тест Депт која негује индустријски звук. У свом раду, он покрива поља музике, извођачке уметности и перформанса, и мултимедијалних пројеката. Канингтонове перформансе карактеришу политичка снага и друштвени коментар, а често се баве темама као што су отпор, рад и индустријско пропадање. Међу запаженим пројектима издвајају се перформанс рађен у сарадњи са рударима током штрајка рудара у великој Британији, као и индустријски звучни пејзажи великих димензија који одражавају његову посвећеност истраживању динамике моћи и борбе радничке класе.

Рејчел Пим (1984, Хараре, Зимбабве) живи и ради у Лондону. Мултидисциплинарне праксе Рејчел Пим укључују перформанс, видео и инсталацију, са честим фокусом на еколошке теме и материјалност света природе. Излагала је у институцијама као што су Галерије Вајтчепел и Серпентајн у Лондону. Њени пројекти се често баве темама на пресеку биологије, геологије и еколошке политике, где се наглашава међусобна повезаност екосистема и утицај људске активности на природно окружење.

Бен Риверс (1972, Сомерсет, ВБ) живи и ради у Лондону, ВБ. Риверс је филмски аутор познат по свом експерименталном приступу документарним и наративним форматима. Његов рад често замагљује границе између фикције и реалности, и укључује далеке и изоловане пејзаже. Риверс је излагао у оквиру престижних манифестација и простора, као што су Венецијански филмски фестивал, Филмски фестивал у Локарну и Тејт Британија. Његови филмови често истражују теме изолације, преживљавања и људске интеракције са природом, и одражавају фасцинацију границом између познатог и непознатог.

Грегор Шнајдер (1969, Рајт, Немачка) живи и ради у Берлину. Познат по узнемирујућим приказима домаћих простора, Шнајдер користи просторије за стварање егзистенцијалних сукоба. Његов запажени пројекат Хаус у р подразумева реконструкцију куће у којој је одрастао у немачком граду Рајту. За овај рад је добио Златног лава на Бијеналу у Венецији 2001. године. Шнајдерове инсталације често истражују теме страха, идентитета и зачудног, преиспитујући перцепцију познатог.

О партнерима изложбе:

Мастер програм Кустоске праксе и колекције на Колеџу за уметност Челси представља петнаестомесечни студијски програм усмерен на партнерски рад са организацијама на пољу савремене уметности, као и са етаблираним кустосима. Овај практични курс учи полазнике да управљају уметничким и дизајнерским објектима, док уче директно од професионалаца из читавог уметничког сектора. Посвећени смо развоју етичних кустоских пракси. Како бисмо ово постигли, ми радимо на интеграцији УАЛ Принципа климатске, друштвене и расне правде у наш програм. За више информација, посетите www.arts.ac.uk/subjects/curation-and-culture/postgraduate/ma-curating-and-collections-chelsea

Artangel производи и презентује изузетну уметност на неочекиваним местима у Великој Британији и изван ње. Присутан свуда, од празних затвора до подземних крипти, од дневних телевизијских програма до ноћног неба, Артангел производи уметност која има много различитих облика и појављује се на мноштву различитих места. Радови Ноћна стража, Ограде, Породица Шнајдер, уходељење / ломнализа земљине коре, Мрабет, и Путник у таксију, припадају Artangel колекцији, иницијативи да се изузетни филмови и видео-радови које је наручио и продуцирао Артангел, дистрибуирају до галерија и музеја широм Велике Британије. Артангел Колекција се развија у сарадњи са музејом Тејт, уз дарежљиву подршку Фондације Есме Ферберн и Фондације Фојл (Esmée Fairbairn Foundation, The Foyle Foundation), а користи и јавно финансирање које обезбеђује Савет за уметност Енглеске. Колекцију можете даље истражити на адреси artangel.org.uk.

Октобарски салон је изложба репрезентативних радова на пољу визуелних уметности, а има статус редовног културног догађаја од значаја за Град Београд. Октобарски салон је основан 1960. године и сваке године (од 2014. сваке друге године) он отвара своја врата 20. октобра, у част Дана ослобођења Београда. Колекција се састоји од око 200 радова више од 100 уметника и уметничких група, где многи материјали имају статус „покретног културног добра“. Колекција Октобарског салона представља радове Хотел Балкан Игора Бошњака и Погледај горе! Ја нисам крошња – ја сам гласник! Сање Анђелковић. Више о манифестацији и колекцији прочитајте на интернет страници oktobarskisalon.org.

Посебну захвалност изражавамо Персилији Катон, Марини Доритис, Зорани Ђаковић Минити, Лини Дз̆уверовић, Ијану Монроу, Карен Ди Франко, Ленију Теронес-Хует, Метјуу Евансу, Адриану Дигаудију, и Сему Хјуланду.

Контакт за штампу: Лина Џуверовић // // l.dzuverovic@arts.ac.uk

Превод на српски: Милан Марковић

Фото: Charmaine Wah

Дизајн постера: Riccardo Greco

У петак, 15. децембра, у галерији АРТГЕТ Културног центра Београда одржана је конференција за медије на којој је најављен 60. Октобарски салон. Наредно, јубиларно издање Октобарског салона одржава се од 20. октобра до 1. децембра 2024. године у организацији Културног центра Београда, а реализоваће га три међународна кустоска тима.

Три различите концепције требало би да кроз изложбу и програм одговоре како и до које мере савремена уметност настоји да рефлектује и одговори на различите изазове и проблеме доба у којем живимо, али и шта заузврат њене унутрашње кризе говоре о нама и нашем положају у савремености? Шта ће донети дијалог између кустоских тимова и како различите концепције могу да коегзистирају?

На конференцији су говорили Зорана Ђаковић Миннити, помоћница директора за програм Културног центра Београда, Вук Видор, председник Одбора Октобарског салона, као и чланови три међународна кустоска тима: Лоренцо Балби (Lorenzo Balbi), директор Музеја модерне уметности у Болоњи – MAMbo, у сарадњи са Добрилом Денегри, историчарком уметности и кустоскињом; Матју Лелиjевр (Matthieu Lelievre), кустос у Музеју савремене уметности у Лиону, у сарадњи са Мајом Коларић, директорком Музеја савремене уметности у Београду и Лина Џуверовић, професорка на Уметничкој школи Челси (Chelsea College of Art) Универзитета у Лондону, у сарадњи са Емилијом Епштајн и Аном Кнежевић, кустоскињама у Музеју афричке уметности у Београду.

Како је изјавила Зорана Ђаковић Минити, помоћница директора за програм Културног центра Београда, организатора наредног издаја Октобарског салона, КЦБ ће координирати читав процес и сарадњу међу кустоским тимовима, а процес избора локација за изложбе је тренутно у току. „Сва три изабрана кустоска тима препознала су теме и проблеме са којима се уметници и радници у култури сусрећу, као и изазове пред којима су формати великих изложби, а то су потреба за солидарнијим деловањем, важност сарадње и повезивања, недостатак простора за уметност и референтност и снага самог уметничког рада.“

„На трагу прошлогодишњег издања Октобарског салона, који се бавио преиспитивањем сопственог смисла и садржаја и који је укључио велики броја актера са локалне уметничке и кустоске сцене, Одбор је сматрао да је важно да се и у наредном издању настави са активним промишљањем будућности ове манифестације“, изјавио је Вук Видор, председник Одбора Октобарског салона. „Одбор је сматрао да су све теме и концепти које су изабрани кустоси доставили подједнако важне и да различити кустоски приступи и искуства могу допринети активнијем промишљању уметности и стварању међународне и локалне мреже уметника и институција.“

ТРИ КОНЦЕПТА 60. ОКТОБАРСКОГ САЛОНА

Лоренцо Балби и Добрила Денегри: Траг
Шта може једна изложба да учини како би подстакла размишљање о раду уметника, њиховој будућности и начину да се створи заједница привржености? Има ли било чега значајног што савремена уметничка бијенала остављају за собом локалној заједници? Овај концепт заснива се на жељи да се креира могући нови модел за наредно издање Октобарског салона, где ће „траг“ остати да живи и функционише чак и након два месеца, колико изложба званично траје. Провокација на којој се заснива овај концепт јесте да се заједничким снагама потврде и освоје простори за уметност и да се они ставе на располагање уметницима и локалној београдској заједници.

Лина Џуверовић, Ана Кнежевић и Емилиа Епштајн (Рафаела Дражић, дизајн): Нада је дисциплина
Концепт успоставља наду као централни мотив изложбе. Како би се име концепта преточило у праксу, он укључује активисте и самоникле грађанске иницијативе из различитих ера и са различитих поднебља, те у први план ставља уметност као везивно ткиво у стварању солидарних и међусобно подржавајућих мрежа. Уметници и мреже окупљени у оквиру изложбе и дискурзивних програма позвани су да демонстрирају могућност паралелног постојања бројних (уметничких) светова и да потцртају могућност да и суптилне микрополитичке уметничке иницијативе постану конкретне алтернативе данас актуелним експлоатацијским корпоративним преузимањима, репресивним и штетним политичким тенденцијама и еколошким изазовима.

Матју Лелиjевр и Маја Коларић: Естетика сусрета
Концепт ће истраживати широк дијапазон тема и активности, уз ангажовање неколико парова уметника који се можда ни не познају, али ће захваљујући Октобарском салону бити позвани да своје уметничке праксе ставе у међусобни дијалог како би се створили нови простори и нове визије за уметност. Поред излагања радова, оформиће се и форум за сусрете и дискусију, која ће укључити што већи број актера, у физичком простору, где ће публика и професионалци истраживати изложбене просторе у Београду, али и на интернету, како би се допрло до што шире публике.