sof

Франсис Алис, Сања Анђелковић, Игор Бошњак, Рејчел Пим и Грејам Канингтон, Бен Риверс, Грегор Шнајдер

Од 2. до 6. јула
Умечтничка школа Челси, Универзитет уметности у Лондону, Велика Британија

Кустоси изложбе су студенти мастер програма Кустоске праксе и колекције, а на изложби су приказани радови из Колекције Artangel и Колекције Октобарског салона.

У свету који нас све више и више заглушује, осећамо како почињу да нас привлаче апстрактно и фантазмагорично као вентил који нас ослобађа притиска бучне и згуснуте реалности. Ова алтернативна стања, која су од квинтесенцијалног значаја за људско искуство, творе склониште у коме су могуће дубоке унутрашње рефлексије. У лиминалним сферама откривамо територије које нису суспрегнуте друштвеним очекивањима и правилима. Управо ту, у овом ефемерном и често енигматичном стању, наш ум бива ослобођен и омогућено нам је да истражујемо дубине свести. Када се на овај начин пригрле неизвесно и апстрактно, то нас доводи до посебне врсте слободе, где се конвенцијално растаче, а лиминално постаје доступно. Док оклевамо на прагу функционише као портал за било где и нигде, и лавиринт прича у који позивамо посетиоце да се у њему изгубе, и дођу у додир са реалностима које превазилазе простор и време. Док истражује лиминалне просторе, изложба Док оклевамо на прагу води вас кроз снолике пејзаже реалности прожетих сећањем, сугестијама и зачудношћу.

Ноћна стража (The Nightwatch, 2004, 2004) Франсиса Алиса прати залуталу лисицу која тумара кроз лавиринт Лондонске галерије портрета, снимљену њиховим системом видео-надзора. Лисица изнова и изнова истражује исте просторије, док тражи улазе и излазе, ухваћена у ковитлац историјских духова Лондона. На сличан начин, Породица Шнајдер (Die Familie Schneider, 2004) Грегора Шнајдера мапира две идентичне, суседне куће, смештене у Улици Валден, на бројевима 14 и 16. Два истовремено направљена и емитована снимка воде нас кроз ентеријере пожутелих тапета, исфлеканих тепиха, мрачних подрума и зачудних сусрета са непомичним телима. У раду Хотел Балкан (2013), Игор Бошњак нас уводи у једно напуштено атомско склониште у Босни, чију архитектуру, прожимају авети њених смртних створитеља и зачудна природа људског одсуства. Док нас води кроз мрачне ходнике уз пратњу пулсирајућег звука налик на Гајгеров бројач, Хотел Балкан представља лиминални сусрет са сећањем и простором прошлости која попут утваре походи нашу будућност. Мрабет и Путник у таксију Пола Риверса представљају одабир из колекције од пет филмова под називом Два ока нису браћа (The Two Eyes Are Not Brothers, 2015), заснованих на Давној епизоди (A Distant Episode, 1947) Пола Боулса. У Мрабету, Риверс документује свој случајни сусрет са данас седамдесетдеветогодишњим приповедачем и уметником Мухамедом Мрабетом, који прича митове и сећања, мешајући документарно, фантастично и бајковито. У Путнику у таксију, публика се сусреће са продорним погледом сапутника, док се полазиште и одредиште овог путовања не знају, нити ће се открити, а фокус је уместо тога на међуљудском испитивању и дељењу транзитног простора. Испитивање сећања и лиминалности протеже се и на Ограде (Railings, 2005) Франсиса Алиса, где архитектура постаје резонантни музички инструмент који одјекује чулним сећањем, похрањеним у костима града. У Оградама се успоставља контакт са лиминалним агенсима партиционе архитектуре, и постиже сугестивност која дуго остаје са нама. На сличан начин, рад Погледај горе! Ја нисам крошња – ја сам гласник! (2022) Сање Анђелковић представља мултидимензиони аудио/визуелни портал психолошке сентименталности. Док нас кроз анимирани снолики пејзаж воде пророчанства етеричног хора везана за данашњицу, православне песме наводе на апстрактно размишљање о друштвеним питањима као што су климатске промене и еко-феминизам. Рад уходељење / ломнализа земљине коре (an earshare / to cassay the earthcrust – 2021) Рејчел Пим и Грејама Канингтона анализира однос између квантне механике, геологије и људског стања. Заснован на концепту „уходељења“ овај рад описује чин дубинског слушања Земљиних природних и лиминалних одлика.

Кустоси изложбе Док оклевамо на прагу су Нис Амзи Мурат, Ћининг Баи, Стефани Колклоу, Менгзе Генг, Рикардо Греко, Марија Хереро Техада, Јаћи Лианг, Хејуе Лу, Вењан Ма, Ајуши Рајпут, Кинчуе Шен, Махалија Соберс, Чармејн Ва, Лин Ванђин, Шингченг Шу, и Лилијан Санкахо-Луго

Биографије уметника:

Франсис Алис (1959, Антверпен, Белгија) живи и ради у Мексико Ситију. Његове уметничке праксе сежу од видео-рада и сликарства, до перформанса и цртежа, често са фокусом на поетским и политичким интервенцијама у урбаном простору. Алис је учествовао на значајним изложбама, укључујући оне на Венецијанском бијеналу (2007, 2022) и у Музеју модерне уметности Тејт у Лондону. У свом раду он се бави темама као што су миграција, заједница и геополитички сукоби, а његова интересовања се огледају у друштвеним и политичким динамикама у урбаном окружењу.

Сања Анђелковић (1991, Нови Сад, Србија) је аудио-визуелна и текстуална истраживачица-уметница. Бави се пољем извођене/спекулативне праксе, где преиспитује сопствени положај унутар система родних и друштвено-политичких улога и/или трауматских тренутака из сопствене прошлости, и истражује начин на који се идеја „дома“ мења у историјском, географском и еколошком контексту. Добитница је награде Неw Сеед коју додељује Фондација Принц Клаус из Амстердама (Холандија, 2021). Њен рад је приказан на „Фабулацији за будућност – Филмског универзитета Бабелсберг Конрад Волф“, Потсдам (Немачка), у оквиру изложбе под називом „Како бивати пост-човеком”. Сарађивала је са антрополошкињом Шу-ђу Стејси Ло на спекулативном ЦГИ анимираном дугометражном филму.

Игор Бошњак (1981, Сарајево, Југославија) живи и ради у Требињу (Босна и Херцеговина) као визуелни уметник и филмски аутор. Бави се интердисциплинарним истраживањем историје, миграција и односа слике и времена као кључних референци у доживљају савременог друштва. Углавном ради на медијским пољима савремене уметности, као што су: покретне слике, видео, филм, 3Д анимација, инсталација и фотографија. Од 2006. до 2016. био је оснивач и кустос пројекта намаТРЕ.ба бијенале. Од 2009. године, ради као професор на Ликовној академији у Требињу, Универзитета у Источном Сарајеву на предметима Видео, Интермедијална уметност и Дигитална уметност. Од 2019. до 2020. радио је као гостујући предавач на Факултету ликовних уметности Цетиње, Универзитета у Црној Гори.

Грејам Канингтон (1959, Есекс, Велика Британија) живи и ради у Лондону. Канингтон је првенствено познат као музичар и извођач, као и кључни члан утицајне музичке групе Тест Депт која негује индустријски звук. У свом раду, он покрива поља музике, извођачке уметности и перформанса, и мултимедијалних пројеката. Канингтонове перформансе карактеришу политичка снага и друштвени коментар, а често се баве темама као што су отпор, рад и индустријско пропадање. Међу запаженим пројектима издвајају се перформанс рађен у сарадњи са рударима током штрајка рудара у великој Британији, као и индустријски звучни пејзажи великих димензија који одражавају његову посвећеност истраживању динамике моћи и борбе радничке класе.

Рејчел Пим (1984, Хараре, Зимбабве) живи и ради у Лондону. Мултидисциплинарне праксе Рејчел Пим укључују перформанс, видео и инсталацију, са честим фокусом на еколошке теме и материјалност света природе. Излагала је у институцијама као што су Галерије Вајтчепел и Серпентајн у Лондону. Њени пројекти се често баве темама на пресеку биологије, геологије и еколошке политике, где се наглашава међусобна повезаност екосистема и утицај људске активности на природно окружење.

Бен Риверс (1972, Сомерсет, ВБ) живи и ради у Лондону, ВБ. Риверс је филмски аутор познат по свом експерименталном приступу документарним и наративним форматима. Његов рад често замагљује границе између фикције и реалности, и укључује далеке и изоловане пејзаже. Риверс је излагао у оквиру престижних манифестација и простора, као што су Венецијански филмски фестивал, Филмски фестивал у Локарну и Тејт Британија. Његови филмови често истражују теме изолације, преживљавања и људске интеракције са природом, и одражавају фасцинацију границом између познатог и непознатог.

Грегор Шнајдер (1969, Рајт, Немачка) живи и ради у Берлину. Познат по узнемирујућим приказима домаћих простора, Шнајдер користи просторије за стварање егзистенцијалних сукоба. Његов запажени пројекат Хаус у р подразумева реконструкцију куће у којој је одрастао у немачком граду Рајту. За овај рад је добио Златног лава на Бијеналу у Венецији 2001. године. Шнајдерове инсталације често истражују теме страха, идентитета и зачудног, преиспитујући перцепцију познатог.

О партнерима изложбе:

Мастер програм Кустоске праксе и колекције на Колеџу за уметност Челси представља петнаестомесечни студијски програм усмерен на партнерски рад са организацијама на пољу савремене уметности, као и са етаблираним кустосима. Овај практични курс учи полазнике да управљају уметничким и дизајнерским објектима, док уче директно од професионалаца из читавог уметничког сектора. Посвећени смо развоју етичних кустоских пракси. Како бисмо ово постигли, ми радимо на интеграцији УАЛ Принципа климатске, друштвене и расне правде у наш програм. За више информација, посетите www.arts.ac.uk/subjects/curation-and-culture/postgraduate/ma-curating-and-collections-chelsea

Artangel производи и презентује изузетну уметност на неочекиваним местима у Великој Британији и изван ње. Присутан свуда, од празних затвора до подземних крипти, од дневних телевизијских програма до ноћног неба, Артангел производи уметност која има много различитих облика и појављује се на мноштву различитих места. Радови Ноћна стража, Ограде, Породица Шнајдер, уходељење / ломнализа земљине коре, Мрабет, и Путник у таксију, припадају Artangel колекцији, иницијативи да се изузетни филмови и видео-радови које је наручио и продуцирао Артангел, дистрибуирају до галерија и музеја широм Велике Британије. Артангел Колекција се развија у сарадњи са музејом Тејт, уз дарежљиву подршку Фондације Есме Ферберн и Фондације Фојл (Esmée Fairbairn Foundation, The Foyle Foundation), а користи и јавно финансирање које обезбеђује Савет за уметност Енглеске. Колекцију можете даље истражити на адреси artangel.org.uk.

Октобарски салон је изложба репрезентативних радова на пољу визуелних уметности, а има статус редовног културног догађаја од значаја за Град Београд. Октобарски салон је основан 1960. године и сваке године (од 2014. сваке друге године) он отвара своја врата 20. октобра, у част Дана ослобођења Београда. Колекција се састоји од око 200 радова више од 100 уметника и уметничких група, где многи материјали имају статус „покретног културног добра“. Колекција Октобарског салона представља радове Хотел Балкан Игора Бошњака и Погледај горе! Ја нисам крошња – ја сам гласник! Сање Анђелковић. Више о манифестацији и колекцији прочитајте на интернет страници oktobarskisalon.org.

Посебну захвалност изражавамо Персилији Катон, Марини Доритис, Зорани Ђаковић Минити, Лини Дз̆уверовић, Ијану Монроу, Карен Ди Франко, Ленију Теронес-Хует, Метјуу Евансу, Адриану Дигаудију, и Сему Хјуланду.

Контакт за штампу: Лина Џуверовић // // l.dzuverovic@arts.ac.uk

Превод на српски: Милан Марковић

Фото: Charmaine Wah

Дизајн постера: Riccardo Greco

У петак, 15. децембра, у галерији АРТГЕТ Културног центра Београда одржана је конференција за медије на којој је најављен 60. Октобарски салон. Наредно, јубиларно издање Октобарског салона одржава се од 20. октобра до 1. децембра 2024. године у организацији Културног центра Београда, а реализоваће га три међународна кустоска тима.

Три различите концепције требало би да кроз изложбу и програм одговоре како и до које мере савремена уметност настоји да рефлектује и одговори на различите изазове и проблеме доба у којем живимо, али и шта заузврат њене унутрашње кризе говоре о нама и нашем положају у савремености? Шта ће донети дијалог између кустоских тимова и како различите концепције могу да коегзистирају?

На конференцији су говорили Зорана Ђаковић Миннити, помоћница директора за програм Културног центра Београда, Вук Видор, председник Одбора Октобарског салона, као и чланови три међународна кустоска тима: Лоренцо Балби (Lorenzo Balbi), директор Музеја модерне уметности у Болоњи – MAMbo, у сарадњи са Добрилом Денегри, историчарком уметности и кустоскињом; Матју Лелиjевр (Matthieu Lelievre), кустос у Музеју савремене уметности у Лиону, у сарадњи са Мајом Коларић, директорком Музеја савремене уметности у Београду и Лина Џуверовић, професорка на Уметничкој школи Челси (Chelsea College of Art) Универзитета у Лондону, у сарадњи са Емилијом Епштајн и Аном Кнежевић, кустоскињама у Музеју афричке уметности у Београду.

Како је изјавила Зорана Ђаковић Минити, помоћница директора за програм Културног центра Београда, организатора наредног издаја Октобарског салона, КЦБ ће координирати читав процес и сарадњу међу кустоским тимовима, а процес избора локација за изложбе је тренутно у току. „Сва три изабрана кустоска тима препознала су теме и проблеме са којима се уметници и радници у култури сусрећу, као и изазове пред којима су формати великих изложби, а то су потреба за солидарнијим деловањем, важност сарадње и повезивања, недостатак простора за уметност и референтност и снага самог уметничког рада.“

„На трагу прошлогодишњег издања Октобарског салона, који се бавио преиспитивањем сопственог смисла и садржаја и који је укључио велики броја актера са локалне уметничке и кустоске сцене, Одбор је сматрао да је важно да се и у наредном издању настави са активним промишљањем будућности ове манифестације“, изјавио је Вук Видор, председник Одбора Октобарског салона. „Одбор је сматрао да су све теме и концепти које су изабрани кустоси доставили подједнако важне и да различити кустоски приступи и искуства могу допринети активнијем промишљању уметности и стварању међународне и локалне мреже уметника и институција.“

ТРИ КОНЦЕПТА 60. ОКТОБАРСКОГ САЛОНА

Лоренцо Балби и Добрила Денегри: Траг
Шта може једна изложба да учини како би подстакла размишљање о раду уметника, њиховој будућности и начину да се створи заједница привржености? Има ли било чега значајног што савремена уметничка бијенала остављају за собом локалној заједници? Овај концепт заснива се на жељи да се креира могући нови модел за наредно издање Октобарског салона, где ће „траг“ остати да живи и функционише чак и након два месеца, колико изложба званично траје. Провокација на којој се заснива овај концепт јесте да се заједничким снагама потврде и освоје простори за уметност и да се они ставе на располагање уметницима и локалној београдској заједници.

Лина Џуверовић, Ана Кнежевић и Емилиа Епштајн (Рафаела Дражић, дизајн): Нада је дисциплина
Концепт успоставља наду као централни мотив изложбе. Како би се име концепта преточило у праксу, он укључује активисте и самоникле грађанске иницијативе из различитих ера и са различитих поднебља, те у први план ставља уметност као везивно ткиво у стварању солидарних и међусобно подржавајућих мрежа. Уметници и мреже окупљени у оквиру изложбе и дискурзивних програма позвани су да демонстрирају могућност паралелног постојања бројних (уметничких) светова и да потцртају могућност да и суптилне микрополитичке уметничке иницијативе постану конкретне алтернативе данас актуелним експлоатацијским корпоративним преузимањима, репресивним и штетним политичким тенденцијама и еколошким изазовима.

Матју Лелиjевр и Маја Коларић: Естетика сусрета
Концепт ће истраживати широк дијапазон тема и активности, уз ангажовање неколико парова уметника који се можда ни не познају, али ће захваљујући Октобарском салону бити позвани да своје уметничке праксе ставе у међусобни дијалог како би се створили нови простори и нове визије за уметност. Поред излагања радова, оформиће се и форум за сусрете и дискусију, која ће укључити што већи број актера, у физичком простору, где ће публика и професионалци истраживати изложбене просторе у Београду, али и на интернету, како би се допрло до што шире публике.