Koncepcija

49. Oktobarski Salon

Umetnik-građanin / Umetnica-građanka

Kontekstualne umetničke prakse
 
Peti međunarodni Oktobarski salon predstaviće one umetničke prakse koje se već dugi niz decenija nazivaju umetnost-u-kontekstu. Od početka devedesetih godina do danas, kontekstualna umetnost je i na međunardnoj i na srpskoj umetničkoj sceni konstituisala bitan deo umetničke produkcije, i stoga, na izložbi će biti predstavljeni radovi koji se bave različitim »kontekstima« postavljeni na istu komparativnu platformu. Kustoski zadatak umetničke direktorke sastoji se tako u dodatnom »kontekstualizovanju« ili strateškom »uokviravanju« (framing) vizuelnih reprezentacija koje se bave kontekstom, a kustoski potez zasnovan je na kritičarskoj operaciji koju je još osamdesetih godina formulisao teoretičar Džonatan Kalera, koji drži da je »ono što pripada kontekstu određeno interpretativnim strategijama«. Međunarodnu izložbu u Beogradu i niz događaja koji će je pratiti, trebalo bi shvatiti kao svojevrsnu interpretativnu mašinu.Izložba Umetnik-građanin/umetnica-građanka nema nameru da kontekstualnu umetnost koja je poznata još od sedamdestih godina (i čiji je jedan oblik bila i institucionalna kritika) proglasi novim trendom, već će pokušati da ponudi mapiranje umetničkih i teorijskih pozicija koje preispituju pojam autonomije umetnosti u današnjim demokratskim društvima, u kojima, bilo da se radi o zapadnim demokratijama sa dužim istorijskim stažom ili pak o novim postkomunističkim demokratijama, postojanje i delovanje civilnog društva nije uzeto zdravo za gotovo, već je aktivni, čak svakodnevni, rad-u-procesu. Istorijski gledano, teorija umetnosti i vizuelne kulture već je i implicitno i eksplicitno dekonstruisala modernistički pojam »autonomije umetnosti«: na primer, konceptualni umetnik Džozef Košut u svom tekstu »Umetnik kao antropolog« (1975) piše o umetniku koji ne istražuje strane ili druge/drugačije, neevropske kulture, već se bavi svojom sopstvenom; Hal Foster u eseju »Umetnik kao etnograf« (1996) analizira »etnografsku paradigmu« u američkoj umetnosti; i konačno danski kritičar Simon Šeik u tekstu »Umetnik kao javni intelektualac« (2004) polazeći od Gramšija, razmatra zapadne neoliberalne konstelacije posle 9/11, skrećući pažnju na prisustvo »plišanog fašizma.«
 
Naziv izložbe, stoga, ne sugeriše temu izložbe, jer radovi na izložbi bave se velikim brojem tema; naziv izložbe trebalo bi da ukaže da ćemo se na njoj susresti sa umetnicima koji se kritički – politički – pozicioniraju prema »datoj realnosti«, datom kontekstu: to su umetnici i umetnice koji dovode u pitanje politiku reprezentacije, odnose moći, preispituju umetničke i političke institucije, kao i sopstvenu umetničku produkciju koja danas nastaje u uslovima »relativne autonomije« umetnosti (S. Šeik): ta autonomija je relativna s obzirom da je savremena umetnost, s jedne strane, i dan danas zavisna od politike reprezentacije koju primenjuju državne instance (najbolji primer su nacionalni paviljoni na Venecijanskom bijenalu), a s druge strane, ona je zavisna od umetničkog tržišta i podložna komercijalizaciji.
 
Izložba Umetnik-građanin/umetnica-građanka ne stavlja težište na umetničke poetike, unutrašnje svetove, indvidualne mitologije; ovde se ne radi ni o »velikim naracijama« a ni o »malim pričama«; nema ni lamenta/trijumfa nad propalim socijalnim utopijama: radovi na ovoj izložbi zasnivaju se na (zdravim) kritičkim pozicijama, stavovima bez sentimenta, bez »šminke«. Svaka izložba, naročito ona koja ima kustosa/kustoskinju, pokušava da formuliše određenu  “poruku” koja bi trebalo da kanališe načine na koji će izložbu čitati ili interpretirati stučna a i šira javnost. Značenje koje bi autor/ka izlozbe hteo/la da putem medija izložbe emituje nije obavezno i značenje koje će strana ili domaća likovna kritika da prihvati: svaka izložba ima svoj život i otvorena je tumačenjima koja nije moguće (a ni potrebno) kontrolisati. Drugim rečima, tumačenja mogu biti u saglasju sa intencijama kustosa »koji je svojom izložbom hteo nesto da kaže«, ali i ne moraju. Za 49. Oktobarski salon nije formulisana nikakva »poruka« već je predložen moto, i to moto u upitnoj formi:
 
Da li nam je potrebna umetnost da nam kaže ono što ne želimo da znamo?
 
Izložba Umetnik-građanin/umetnica-građanka neće ponuditi odgovore niti instant recepte šta umetnik/umetnica kao javni intelektualac/ka treba da radi: ovaj projekat otvoriće seriju pitanja: Kako ćemo definisati pojam »konteksta«? Kako ćemo definisati pojam »političkog«? Da li postoje, a ako postoje gde su, granice između društvenog aktivizma i umetničkog dela? Da li umetnost koja radi »sa« kontekstom i koja je orijentisana prema društvenom treba (ili ne treba) da zadovolji klasična ili uobičajena estetska očekivanja da bi bila priznata kao »visoka« umetnost«? Da li »etički obrt« (C.Bišop) u savremenoj umetničkoj produkciji, kritici i teoriji umetnosti znači odstupanje ili negiranje »estetičkog«? Da li je dokumentarni pristup na kome počiva najveći deo kontekstualne umetnosti jedini moguć metod kojim se dekonstruiše socijalni kontekst? Da li je moguće u formatu sapunske opere problematizovati trgovinu ženama i prostituciju? Da li je format mjuzikla pogodan da se kritički govori u nazionalzmu? Da li je cinizam najadekvatniji za zauzimanje distance prema »prljavoj« realnosti? Da feministička kritika i kritika paradigme umetnički centar/periferija može istovremeno biti i duhovita umetnost?
 
Dr Bojana Pejić