Koncept

Stvari koje nestaju

Jedna od društvenih mreža koje se najbrže razvijaju je Snepčet (eng. Snapchat – internet aplikacija za komunikaciju), koja je popularna zato što uništava svaku poslatu poruku – tekst, fotografiju, video – posle samo nekoliko sekundi. Sada kada Internet pohranjuje sve što je ikada bilo na njemu objavljeno, destruktivni potencijal ove aplikacije za pametne telefone se čini neverovatno privlačnim. To je aplikacija koja živi sada i ovde, lišena bilo kakvog sećanja ili ideje o istoriji.

Da li to znači da su Internet i druga digitalna skladišta podataka idealni za odlaganje memorije čovečanstva, zato što ništa ne zaboravljaju?

Samo prošle godine stvoreno je više digitalnih slika nego u celokupnoj dotadašnjoj istoriji fotografije. Posvuda se sve fotografiše, sve vreme i to ima značajan uticaj na našu predstavu o istoriji i vremenu. Međutim, slike treba formatirati, obraditi, učitati i skinuti sa mreže kako bi se stvorio bilo kakav sadržaj koji seže dalje od fiksacije na „ovde“ i „sada“.

Da se poslužimo izrazom Hito Štajer: milijarde slika i filmova koji nastaju svake godine, od pojave jeftinih i pristupačnih uređaja za snimanje, prerušenih u telefone su siromašne slike. „Mreža po kojoj siromašne slike kruže je istodobno i platforma za novi i krhki (zajednički) društveni resurs ali i bojno polje komercijalnih i nacionalnih interesa (…) Siromašne slike su popularne slike – slike koje mnogi snimaju i gledaju. Takve slike izražavaju sve protivrečnosti savremene gomile: njen oportunizam, narcisoidnost, želju za autonomnošću i stvaranjem, nemogućnost da se fokusira i osmisli šta želi, stalnu spremnost za kršenjem propisa i istovremeno za potčinjavanjem. Sve u svemu, siromašne slike predstavljaju brzinski snimak afektivnih stanja gomile, njenih neuroza, paranoje, straha, kao i žudnje za zabavom, razonodom i neposrednošću.”

Popularne slike savremenosti su „zamke“ za vreme, za osećanja, stvaralačke snage i za subjektivnost. Paradoksalno, ali one više ne funkcionišu kao predstave. Što se stvari više predstavljaju – ljudi, događaji, drugim rečima sama istorija, manje ih ostaje u realnosti. Veza između znaka i onoga što se označava postaje nestabilna. Sve je više slika koje nemaju odgovarajućeg označitelja i, istovremeno, sve je više predstava koje nestaju iz našeg sećanja poput snepčet poruke. Izložba pod nazivom „Stvari koje nestaju“ baca pogled na te slike i praznine koje nastaju usled njihovog nestajanja.

Izložba se bavi pitanjima istorijske amnezije, opsednutošću sadašnjim trenutkom i formom ličnog izražavanja koja čini nejasnim granice subjektivnosti. Odabrani umetnički radovi baviće se političkim pitanjima kao i pitanjem krhkog statusa koji slika ima u fotografiji i filmu. Oni traže da se hitno pozabavimo pitanjima sadašnjeg trenutka, koja su ukorenjena u prošlosti, a izazivaju kolektivno emocionalno stanje sa kojim se suočavamo.

Nikolaus Šafhauzen, kustos 55. Oktobarskog salona i Vanesa Miler, ko-kustos