Koncept


LJUBAVNI ZANOS

Prolazna emocija u savremenoj umetnosti
Izložba 67 umetnika iz 26 zemalja

Ljubavni zanos traje tek trenutak – dok – ljubavna bol traje čitav život. Uvodni stihovi „Ljubavnog zanosa“, francuske ljubavne pesme napisane 1784. godine, dočaravaju patetični paradoks svakodnevnog života koji je i danas tu. Izvodili su je (i snimali) mnogo puta klasični i pop umetnici kao Vitoria de los Anheles, Pol Robeson, Elizabet Švarckof, Dženet Bejker, Plasido Domingo, Džoan Baez, Brižit Bardo, Marijan Faitful, Nana Muskuri i Emil Heris. Prenesena ovde kao tema 56. Oktobarskog salona – „Ljubavni zanos: prolazna emocija u savremenoj umetnosti“, istražuje umetnost u društvenom i političkom kontekstu, suprotstavljajući njene humane estetske vrednosti i daleko manje benigne sile moći i kontrole.

Ideja da je zanos neizbežno kratkotrajan, za razliku od stalnijih čovekovih stanja – razočaranja ili tuge – je, čini se, duboko ukorenjena u ljudskoj psihi. U novije vreme, neravnoteža između užitka i boli svedena je skoro na banalni paradoks: ustanovljeno stanje gole egzistencije iz kojeg je praktično  nemoguće pobeći. Dakle, u današnjem, materijalističkom dobu savremene politike, u kome je karakteristika javnog života, s relativno malo izuzetaka, birokratsko prikrivanje stečenih interesa, pohlepa, podmuklosti, gluposti i besa, 56. beogradski Oktobarski salon fokusira se, upravo suprotno od tih odvratnih karakteristika, na ljubav i kao temu i kao prizmu kroz koju se posmatra svet.

Zbog beskompromisno nezavisnog stava i posvećenosti savesti i istini, u svom najboljem izdanju, umetnost je idealno sredstvo za takvu avanturu. Njena relativna autonomija i nemanje očigledne moći znače da umetnost moramo suprotstaviti politici, a politika, ratoborna po prirodi i suprotna umetnosti, može napredovati samo preko pobeđivanja protivnika, ili kroz besmislice, kompromise i poluistine. To prožimanje idealnog i „stvarnog“ sveta u umetnosti je centralna tema ove izložbe.

Istražujući različita sredstva masovne komunikacije, kao film, na primer, neki umetnici preusmeravaju paralelni svet želje ka našem sopstvenom i ispituju kako on odražava iskustvo i kako ga dodaje, bilo kao umetnost bilo kao razonoda, bilo kao podsvesno sredstvo nametanja komformizma ili kontrole, dok je  ponekad i mešavina svega toga.

Ideja ravnoteže – harmonije ili disharmonije – ekološke, društvene, psihološke ili političke, takođe se pojavljuje i u konkretnom i u apstraktnom obliku kroz celu izložbu. Ponekad je to vezano za svet prirode i koncentriše se na njegovu „spiritualnost” ili njegovo pljačkanje, ponekad ravnoteža postaje metafora za krhku „normalnost” društvenog, političkog ili privrednog života.

Telo se takođe često prikazuje kao prolazni predmet identiteta i želje, stvarajući tako osećaj fluidnosti i strujanja koje dovode u pitanje prihvaćene kategorije i hijerarhije pola. Konačno, strasna ljubav, ljubav prema porodici, rodbini i bliskim prijateljima zajedno upliću značajnu nit, ponekad razorno.

Kao gestovi, radnje, slike ili predmeti, radovi na ovoj izložbi se dotiču, odnose se na, odražavaju, preoblikuju, parodiraju ili kritikuju ideje, ideologije, ubeđenja, stereotipe, predrasude i „opštu mudrost“ s jednim jedinstvenim imperativom: da rezultat treba da bude „dobra“ umetnost, kako god to moglo da se shvati.

Za neke, ljubavni zanos je kao korov, raste iz pukotina u betonu i, začudo, preživljava. Njegovo preživljavanje je deo njegove lepote. Kao što se idealizovane veze među pojedincima izližu, a poetska romantika koja im pruža zaklon ispari, i svet se silno menja i suočeni smo s mnogo izbora, ali malo rešenja.

Vrednosti umetnosti su fundamentalno ljudske i humane i, iako nam može izgledati suprotno, u njoj nema pravila, nema dogme, nema formule za uspeh. U tome je njena snaga. Svet, i sve što ga sačinjava, umetnik može da presloži na elegantan, grozan ili divan način, ali bez ikakvih drugih interesa osim da stvori dobar rad. U tom smislu, umetnost ima potencijal za nespinovanu mudrost, znanje, čak i užitak, koji mogu, svojom neposrednošću, pružiti zadovoljstvo ili izazvati bol. Da bi se stvarala, potrebni su samo potpuna posvećenost, trud, intelektualna strogost, emocionalna otvorenost, beskrajna radoznalost i opsesivna želja.

Ostalo je na nama.

 

Dejvid Eliot, kustos

Umetnici: Ketuta Aleksi-Meshišvili, Lara Baladi, Andreas Blank, Hilde Borgermans, Antonia Božanić, Jovan Čekić, Kristina DraškovićBočkov, Biljana Đurđević, Sesilija Edefalk, Nezaket Ekidži i  Šahar Markus, Efemerki, Bojan Fajfrić, Marijana Han, Dženi Holcer, Ana Hušman, Leiko Ikemura, Siniša Ilić, Ivana Ivković, Tadija Janičić, Peter Juhanson, Johana Kandl, Gulsun Karamustafa, Vilijam Kentridž, Franciska Kloc, Irena Kovač, David Kripendorf, k.r.u.ž.o.k. čitalačka grupa, Dženet Lorens, Via Levandovski, Sara Lideman, Dejan Marković, Milovan Destil Marković, Natalija Maksimova, Bjorn Melhus, Anuk Miladinović, Radenko Milak, Olga Milisavljević, Trejsi Mofat, Nemanja Nikolić, Vladimir Perić i Milica Perić, Suzan Filips, Saša Pirogova, Rena Radle i Vladan Jeremić,Siniša Radulović, Aurora Rajnhard, Anilja Rubiku, Arsen Savadov, Toni Šmale, Lina Selander, Asako Široki, Snežana Nena Skoko, Dimitar Solakov, Jovanka Stanojević, Sun Sjun, Miloš Tomić, Jelena Trpković, Marijana Vasileva, Anastasija Vepreva, Dejana Vučićević, Jang Fudong