Концепт

 

ЉУБАВНИ ЗАНОС

Пролазна емоција у савременој уметности 

Изложба 67 уметника из 26 земаља 

Љубавни занос траје тек тренутак – док – љубавна бол траје читав живот. Уводни стихови „Љубавног заноса“, француске љубавне песме написане 1784. године, дочаравају патетични парадокс свакодневног живота који је и данас ту. Изводили су је (и снимали) много пута класични и поп уметници као Виториа де лос Анхелес, Пол Робесон, Елизабет Шварцкоф, Џенет Бејкер, Пласидо Доминго, Џоан Баез, Брижит Бардо, Маријан Фаитфул, Нана Мускури и Емил Херис. Пренесена овде као тема 56. Октобарског салона – „Љубавни занос: пролазна емоција у савременој уметности“, истражује уметност у друштвеном и политичком контексту, супротстављајући њене хумане естетске вредности и далеко мање бенигне силе моћи и контроле.

Идеја да је занос неизбежно краткотрајан, за разлику од сталнијих човекових стања – разочарања или туге – је, чини се, дубоко укорењена у људској психи. У новије време, неравнотежа између ужитка и боли сведена је скоро на банални парадокс: установљено стање голе егзистенције из којег је практично  немогуће побећи. Дакле, у данашњем, материјалистичком добу савремене политике, у коме је карактеристика јавног живота, с релативно мало изузетака, бирократско прикривање стечених интереса, похлепа, подмуклости, глупости и беса, 56. београдски Октобарски салон фокусира се, управо супротно од тих одвратних карактеристика, на љубав и као тему и као призму кроз коју се посматра свет.

Због бескомпромисно независног става и посвећености савести и истини, у свом најбољем издању, уметност је идеално средство за такву авантуру. Њена релативна аутономија и немање очигледне моћи значе да уметност морамо супротставити политици, а политика, ратоборна по природи и супротна уметности, може напредовати само преко побеђивања противника, или кроз бесмислице, компромисе и полуистине. То прожимање идеалног и „стварног“ света у уметности је централна тема ове изложбе.

Истражујући различита средства масовне комуникације, као филм, на пример, неки уметници преусмеравају паралелни свет жеље ка нашем сопственом и испитују како он одражава искуство и како га додаје, било као уметност било као разонода, било као подсвесно средство наметања комформизма или контроле, док је  понекад и мешавина свега тога.

Идеја равнотеже – хармоније или дисхармоније – еколошке, друштвене, психолошке или политичке, такође се појављује и у конкретном и у апстрактном облику кроз целу изложбу. Понекад је то везано за свет природе и концентрише се на његову „спиритуалност” или његово пљачкање, понекад равнотежа постаје метафора за крхку „нормалност” друштвеног, политичког или привредног живота.

Тело се такође често приказује као пролазни предмет идентитета и жеље, стварајући тако осећај флуидности и струјања које доводе у питање прихваћене категорије и хијерархије пола. Коначно, страсна љубав, љубав према породици, родбини и блиским пријатељима заједно уплићу значајну нит, понекад разорно.

Као гестови, радње, слике или предмети, радови на овој изложби се дотичу, односе се на, одражавају, преобликују, пародирају или критикују идеје, идеологије, убеђења, стереотипе, предрасуде и „општу мудрост“ с једним јединственим императивом: да резултат треба да буде „добра“ уметност, како год то могло да се схвати.

За неке, љубавни занос је као коров, расте из пукотина у бетону и, зачудо, преживљава. Његово преживљавање је део његове лепоте. Као што се идеализоване везе међу појединцима излижу, а поетска романтика која им пружа заклон испари, и свет се силно мења и суочени смо с много избора, али мало решења.

Вредности уметности су фундаментално људске и хумане и, иако нам може изгледати супротно, у њој нема правила, нема догме, нема формуле за успех. У томе је њена снага. Свет, и све што га сачињава, уметник може да пресложи на елегантан, грозан или диван начин, али без икаквих других интереса осим да створи добар рад. У том смислу, уметност има потенцијал за неспиновану мудрост, знање, чак и ужитак, који могу, својом непосредношћу, пружити задовољство или изазвати бол. Да би се стварала, потребни су само потпуна посвећеност, труд, интелектуална строгост, емоционална отвореност, бескрајна радозналост и опсесивна жеља.

Остало је на нама.

Дејвид Елиот, кустос

Уметници: Кетута Алекси-Месхишвили, Лара Балади, Андреас Бланк, Хилде Боргерманс, Антониа Божанић, Јован Чекић, Кристина Драшковић Бочков, Биљана Ђурђевић, Сесилија Едефалк, Незакет Екиџи и  Шахар Маркус, Ефемерки, Бојан Фајфрић, Маријана Хан, Џени Холцер, Ана Хушман, Леико Икемура, Синиша Илић, Ивана Ивковић, Тадија Јаничић, Петер Јухансон, Јохана Кандл, Гулсун Карамустафа, Вилијам Кентриџ, Франциска Клоц, Ирена Ковач, Давид Крипендорф, к.р.у.ж.о.к. читалачка група, Џенет Лоренс, Виа Левандовски, Сара Лидеман, Дејан Марковић, Милован Дестил Марковић, Наталиjа Максимова, Бјорн Мелхус, Анук Миладиновић, Раденко Милак, Олга Милисављевић, Трејси Мофат, Немања Николић, Владимир Перић и Милица Перић, Сузан Филипс, Саша Пирогова, Рена Радле и Владан Јеремић,Синиша Радуловић, Аурора Рajнхард, Аниља Рубику, Арсен Савадов, Тони Шмале, Лина Селандер, Асако Широки, Снежана Нена Скоко, Димитар Солаков, Јованка Станојевић, Сун Сјун, Милош Томић, Јелена Трпковић, Маријана Василева, Анастасија Вепрева, Дејана Вучићевић, Јанг Фудонг